sokobanja, soko banja, apartmani, smestaj, privatni smestaj

Istorijski spomenici

  • Sokograd

Najveći zanačaj od svih kultumo-istorijskih spomenika ima Sokograd. Nastao je u vreme Justinijana (I do VI vek) za odbranu od Avara i Slovena. Pominje se u vreme Stefana Nemanje oko proterivanja bogumila kada je i prvi put razaran.Obnovljen ostaje u sastavu srednjovekovne Srbije do 1413. godine. Te godine gaBajazitov sin, Musa Kesedzija konačno razara.Sam grad se sastoji iz dva dela: donjeg koji je izgraðen samo na mestima lakog prilaza i gomjeg koji je na višem vrhu grebena. Istraživanja su pokazala da je grad vrlo razuðen i velikih razmera. U dobrom stanju je sačuvana samo prva, ulazna kula u gornjem gradu, a ostalo je, kako kule, tako i zidovi, porušeno».Ime Sokograda potiče od nekadašnjih «sokolara», koji se pominju u srednjovekovnim izvorima. «Sokolari» su, umesto drugih dažbina davali «sokolarinu» (dresirane sokole), i za srednjovekovne drzave i pod turskom vlašću.Utvrðenje se moze razgledati uz mere opreza i na sopstveni rizik. Vodič se moze naruciti, ali nema uklesanih stepenica da se do njega doðe. Lepterija je sa Sokogradom 1969.god. proglašena parkom prirodne lepote.
Sokograd
  • Amam

Amam
U samom centru Sokobanje nalazi se kupatilo Park- Amam, u kome je i kada kneza Miloša Obrenovića, koja je muzejske vrednosti i pod zaštitom drzave. Podigli su ga Turci na rimskim temeljima. Tri puta je obnavljano. Prvi put ga je obnovio knez Miloš, a drugi put je obnovljeno posle II svetskog rata. Treći put je obnovljeno par godina.Preko puta ovog kupatila je Milošev konak, izgraðen za potrebe administracije kneževine Srbije. Danas je to restoran.
Milošev konak
  • Crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg

Posebna kulturna vrednost je crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji. Kako piše u «Spomenici Timocke Eparhije 1834-1934», pre oslobaðanja od Turaka, crkva je imala bogomolju, jer je imala sveštenika. Godine 1835. podignuta je crkva u Banji od tvrdog materijala uzetog iz Svrljiga od ruševina «svrljiškog grada». Dvadeset godina kasnije crkva je napukla i «usled trošnosti» srušena.Današnji hram je podignut i osvecen 1892. godine od Mitropolita Srbije Mihajla (inače roðen u Sokobanji 1826. godine). Stil crkve je srpsko-vizantijski. Arhitekta je bio g. Ivacković; ne zna se ko je radio ikonostas, a nastao je krajem XIX veka i pocetkom XX veka. Zvonara je odvojena od crkve i sagraðena je 1936. godine. U crkvenoj porti nalazi se bista Mitropolita Mihajla.
Crkva Sv.Preobrazenja
  • Biblioteka i muzej

U centru Sokobanje nalaze se biblioteka i muzej i galerija legat Miluna Mitrovića. U muzeju se organizuju izlozbe slika, skulptura, knjiga ili predmeta i eksponata. Ispred muzeja je ureðen mini-amfiteatar, koji se u letnjoj sezoni koristi za pozorišne predstave, književne večeri i dr. Gradska biblioteka raspolaze sa 30.000 knjiga, ima svoju čitaonicu i video klub. U ovoj zgradi je Meðunarodni centar za turističku i ekolosku dokumentaciju.
Muzej
  • Tri spomen-česme

Spomen česma Hajduk-Veljka nalazi se pored «Lovačkog doma», u naselju Vrelo. Podseća da je Hajduk-Veljko 1808. godine prvi put oslobodio Banju od Turaka.
Česma Ljube Didića nalazi se na putu prema Ozrenu. Podignuta je organizatoru Timočke bune u Banjskom srezu.
Spomen česma kneza Miloša (Trebička česma)nalazi se pored puta Aleksinac-Sokobanja. Potpuno je očuvan originalan natpis na česmi: “Miloš Obrenović I, Knjaz Srpski, podize ovaj istočnik za večiti spomen dolaska svog u Banju, 10 godine 1860.”
Trebička česma
Spomen česma Pejovića
Spomen česma Pejovića
  • Vrmdžanski grad

U selu Vrmdža, desetak kilometara od Sokobanje, prema Rtnju, nalazi se Vrmdzanski (Vrmaski) grad. 0 njemu nema mnogo pisanih podataka, ali se veruje da je nastao kada i Sokograd. Manastir Jermenčić na Ozrenu je iz starijih vrmena. Za njegovo postojanje vezano je predanje da su ga osnovali neki kaluðeri, Jermeni koji su pobegli od turske sile. Turci su ga spalili, a kaluðeri su pobegli na Frušku Goru.
Vrmdžanski grad

Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahaše kotlinom. Odjednom, smrči se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke. Pa grunu grom i zadrhta zemlja sve do šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplaseni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je tako i cekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže, da se bar žedan od sveta ne rastavi.Kada velmoža prvi gutljaj vode sa dotle vrela nepoznatog popi, u glavi mu se namah sve razbistri. Kad desnicu ruku u vodu stavi, snaga u njoj ozive. Kada to gospodar tvrdog Sokograda vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, ozdravi odmah, pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve četiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto- oni sto im duša u nosu bejase da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže. Ozdravise mnogi od vode u kotlini meðu Ozrenom i Rtnjem. Oni što su najvise bolni bili, tu i domove izgradiše.

„Sokobanjski spomenar“ (Todorović S.1998.)


Niko ne zna tačno kada je ovaj drevni grad na uspravnoj steni iznad reke Moravice nastao. Samo se pretpostavlja da je sagrađen u vreme vladavine Rimskog cara Justinijana u

Image

slika u zgradi osnovne škole

periodu između I i VI veka n.e. i da je služio za odbranu od Avara i Slovena. Pominje se i u vreme Stefana Nemanje oko proterivanja Bogumila kada je prvi put razaran. Obnovljen je ostao u sastavu srednjevekovne Srbije. Prvi trag o njemu potiče iz 1413. godine, iz vremena kad je posle kosovskog boja despot Stefan Lazarević pokušavao da  oružjem, potkupljivanjem i svakojakim pregovaračkim veštinama s nimalo naivnim Turcima – Srbiji produži život. Ovaj drevni grad pao je u ruke Turaka 1459. godine, kada ga je Bajazitov sin Musa Kesadžija sa svojim nedelnicima razorio i kad je i Srbija prestala da postoji kao država. Onda su u njemu svoje oružje oštrili i koristili Austrijanci, i to prilično dugo: od 1690. do 1737. godine. Njegove utvrde upoznao je, 1808. godine, i nadaleko poznati Hajduk Veljko Petrović..

Image

ilustracija: Silva Vujović

Izvesno je da je Sokograd, kao srednjovekovna građevina, podignut na ostacima nekih prethodnih temelja. Zna se da je to bio grad neobično jakih zidova, velikih razmera i nepravilne osnove na koju je uticao sam oblik stenovitog uzvišenja. Činila su ga dva dela: donji, kome se lakše prilazilo i koji je služio da okolnom stanovništvu pruži zaštitu pred neprijateljem i gornji, koji je bio utočište velmoža, najsigurniji zaklon pred nastupajućom opasnošću.

Kako arheolozi kažu, u Gornji grad ulazilo kroz veliki donžon ili kulu motrilju. Na drugom kraju, onom prema brdu, bio je izgrađen visoki zaštitni zid s otvorima za topove. Ispod njega, u donjem delu utvrđenja u tim vremenima bujao je život o čemu svedoče i ostaci cisterne, zasvedene kamenom i uklesane u stenu. Sredinom stoleća istraživač naše starije prošlosti Aleksandar Deroko zabeležio je i da je video keramičke cevi za dovod kišnice… Cisterna se, dakle, vodom hranila od atmosferskih voda koje su tu kolektovane. Valjalo je spreman dočekati naoružanu napast.

Današnji Sokograd dostupan je samo najupornijim s’obzirom da se nalazi na velikoj visini u odnosu na basen reke  Moravice. Sokograd je narod zvao i Sokolac, Sokolnik, ali i Sokolica i sačuvao je nekoliko lepih legendi. Čini se da je najtužnija ona o Lepteriji, kako se danas zove park prirode u čijem se sklopu i sam Sokograd nalazi.

Image

slika: Milutin Mitrović

Po toj legendi, neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kći po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to, svakako, velika ljubav, koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda. Od braka, tako, nije moglo ništa da bude. Onda se dvoje mladih dogovorili da Župan s družinom dojaše do zidina Sokograda, a da se Lepterija u međuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S početka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojčin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube čim je stignu. Tako je i bilo. Lepterija je stradala od mača očevih vojnika, a ožalošćeni Župan je, u očaju, skočio u najdublji vir Moravice i utopio se. Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija a vir – Župan.

Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da ga osvoje. Stamena i teško pristupačna građevina je uspešno odolevala pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i čak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedač dalje kaže da su napadači onda potražili pomoć od jedne jurodive babe koja je svašta znala. Ona im, za pristojnu nadoknadu, otkrije da im valja da nađu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj počne kopitom da kopa, tu da oni nastave jer su tu vodovodne cevi koje je onda lako preseći.

Image

ilustracija: Prolović Vladimir

Istovremeno, mada pripovedač ne objašnjava ovu čudnu igru glavne junakinje svoje priče, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopačke potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Tako je i bilo. Sledećeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsađenima krišom stiglo neko pojačanje. Kad su posle dugog većanja odlučili da ipak krenu u grad iza čijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš…

Treća legenda kaže da je nekada davno, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahao kotlinom. Odjednom, smračilo se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skoči uplašen at. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Onda je iznenada čuo glogot vode. Lagano se, stiskajući zube od bolova, pridigao nameran da na onaj svet ne ode žedan.
Kad je, kaže pripovest, popio prvi gutljaj s vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se namah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se, onako u gospodskom odelu, sruči u kladenac, za tili čas ozdravi, pa se oran vrati u svoju utvrdu. Čim je stigao, naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini između Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi, a onda mu se, mnogo desetleća docnije, pridružio i dvostih Branislava Nušića i danas omiljena uzrečica meštana ali i njihovih mnogobrojnih gostiju: „Sokobanja, Sokograd – dođeš mator, odeš mlad!”

Naši srednjovekovni gradovi-utvrđenja, danas su nemi kameni svedoci nama još zagonetne prošlosti. Kako tvrdi Aleksandar Deroko, ugasili su se zbog toga što su ih osvojili Turci. Oni su neke stare gradove zadržali samo radi obezbeđenja saobraćaja i lakšeg upravljanja osvojenim područjima, dok su druge, ako ih već nisu porušili prilikom osvajanja, jednostavno napuštali. A onda su meštani poverovali da su našli pravi besplatan majdan za dobijanje kamena…

Image

foto: Saša Rajković

Po svoj prilici, i Sokograd je podelio sudbinu starih gradova koji u novom vremenu više nikom nisu bili potrebni osim, naravno, okolnom stanovništvu kao prikladan i priručan materijal za kuće i vodenice… Ipak, postoji nada da će u skorije vreme Sokogradu iznad Sokobanje umnogome biti vraćen nekadašnji izgled. O tome svedoči i nacrt sokobanjskog arhitekte Vukašina Miletića koji je pre nekoliko godina proglašen za najbolji s nadom da će ubrzo biti i opredmećen.

U međuvremenu sokolovi su postali prava retkost i oko Sokograda i iznad Sokobanje. Jedino se još gnezde u prospektima lokalnih turističkih organizacija, legendama, pesmama i toponimima starih naseobina. Možda im nedostaje ruka s odgovarajućom rukavicom za nekad omiljen lov srednjovekovne vlastele ili su današnji golubovi druželjubiviji s obzirom da prilično slobodno sleću na ramena i meštana i gostiju.

Srodni linkovi:
Album u našoj fotogaleriji sa slikama Sokograda možete otvoriti ovde, a u programu Google Earth ga automatskim putem možete otvoriti preko ovog linka ovde. Kada vas računar upita šta želite da radite sa fajlom, odgovorite da želite da vam Google Earth otvori i pokaže lokaciju ovog starog grada – Sokograda.

Rtanj je planina kupastog oblika. On se vidi odasvud. Sa svih planina u Šumadiji vidimo njegovu daleku šiljatu glavu. Čak sa Avale, za vreme lepih vedrih dana, nazire se Rtanj u izmaglici. U vreme mraznih i sunčanih dana sa Kopaonika može se ugledati kako se u daljini, nad vencima i poravnjenom linojom planina ukazuje Šiljak – čuveni vrh na Rtnju.

Image

Vrhovi Rtnja (skica)

Teško je opisati sve osobine Rtnja. Ako pogledamo kartu, uočićemo jedan četvorougaonik: sa zapada Velika i Južna Morava, sa juga Nišava i železnička pruga Niš-Pirot, sa istoka dugački greben Stare planine, naslonjen na Vršku čuku, ispod koga protiče Timok i prolazi pruga Niš-Zaječar-Prahovo, a sa severa Crna reka koja teče na istok, klisura Čestobrodice, a duž njih železnička pruga Zaječar-Paraćin.

Kada se sa Rtnja pogleda na sever, vidi se Deli Jovan, Stol i Veliki Krš, kao svedoci da se Dunav probio kroz stene Karpata. Rtanj je u podnožju uglavnom sastavljen od peščara i stena, a u višim delovima od krečnjaka. Gore u krečnjaku nigde nema vode – Rtanj je poznat po tome što svoje posetioce muči žeđu. Sva voda otiče kroz krečnjak, a onda u nižim delovima izbija u jakim vrelima po ivici planine. U podnožju se nalaze ledenice iz kojih je moguće izvaditi led koji se formira usled konstantne promaje koja obara temperaturu u ledenici.

Ako pogledamo Rtanj sa severa i juga, ukazuje nam se kao dugačak greben – dok je dole širok, gore se sužava u uzani ivičasti zid. A na istočnom kraju grebena uzdiže se glavni vrh, oštar. To je šiljak, visok 1566 metara. Baš taj vrh, koji tako jasno strči u vis i čini da se Rtanj vidi iz daleka, čini ga gospodarem cele Istočne Srbije, u kojoj ga niko visinom nije nadmašio.

“…Kada su lepi letnji dani, oko njega se igraju oblaci; perjasti beli oblaci, gonjeni u visanama vetrom, zakače se za Šiljak, obaviju ga, talasaju se i obilaze neko vreme oko njega, zatim se otkače i popnu u visinu… Kad se gusti oblaci počnu uzvlačiti uz strane Rtnja i penjati uz Šiljak, gotovo je pouzdan znak da će biti kiše; pre nego što ona pljusne, dune jak vetar, magle se počnu talasati i povijati po dolinama i izlaziti na niže vrhove. Nije redak slučaj da podgorinu Rtnja pokriju oblaci i pljusne kiša, a na Šiljku sunce greje i iznad njega je vedro” Ovo je jedna od odlika ove lepe planine u Istočnoj Srbiji” (Ratimir Stefanović – “Zapisi iz naših planina”)

Druga odlika je endemska vrsta – Rtanjski čaj koji raste samo na Rtnju. Druga vrsta ove lekovite trave raste na Olimpu u Grčkoj. Tradicionalno 7.juna svake godine kada je dan Sv.Jovana (biljober) puno sveta skupi se u Sokobanju odakle se organizovano kreće na Rtanj preko sela Vrmdže. To su uglavnom zaljubljenici u prirodu i lekovite biljke koji ovu manifestaciju vide kao jedinstvenu priliku da se ponovo okupe i druže.

Sada je sve veći broj planinara koji ne biraju vreme kada se penju na ovu planinu. Dolaze iz cele Srbije i penju se na vrh bez obzira na kišu, blato, maglu, sneg, hladnoću i vukove koji obitavaju na Rtnju. Pored planinara Rtnja pohode i biciklisti koji Rtanj vide kao pravi izazov, a u zadnje vreme i paraglajderisti vrše prelete nad njim.

U prilogu za Vas smo napravili animaciju koju možete pogledati u PopUp prozoru ukoliko imate Java Aplet instaliran u browseru. Uživajte u fotografijama i … obavezno posetite Rtanj!

Za Vas smo izdvojili neke interesantne linkove:

Ozren je planina iznad Sokobanje čiji je vrh na 1118 m nadmorske visine. Put od Sokobanje do Ozrena je dug oko 5 km. Na ovoj planini smeštene su dve bolnice. Jedna za plućne bolesti zbog nadmorske visine i borovih šuma, a druga je za lečenje očnih bolesti, zbog obilja zelenila i povoljne ruže vetrova (stujanje i mešanje više vazdušnih struja) koja pogoduje ovoj vrsti lečenja.

Lepote Ozrena
Lepote Ozrena

Na Ozrenu su i dva izletišta. Jedno pored Očne bolnice, i drugo koje je veoma prijatno pored ribnjaka, sa ogromnim sreðenim parkom, stolovima i klupama. Pored njega se nalazi i nekoliko kafana i parking prostor.

u krugu bolničkog parka
u krugu bolničkog parka

U blizini je i vodopad Ripaljka – najviši vodopad u Srbiji i prvi spomenik koji je zaštitila država zakonom iz 1948. godine.  Vodopad Ripaljka je najviši vodopad u JI Srbiji, visok 11 metara.

vodopad Ripaljka
vodopad Ripaljka

Na planini Ozren, nalazi se još jedan od bisera ovdašnjeg turističkog đerdana: manastir Jermenčić izgrađen u XIV veku (1392. godine). Njegova je crkva posvećena svetim arhangelima Gavrilu i Mihailu. Predanje kazuje da su manastir podigli Jermeni.

Manastir Jermenčići
Manastir Jermenčići

Na lepo uređenom izletištu Kalinovica, u šumsko-livadskom ambijentu, posebnu atrakciju predstavljaju dve sekvoje, ali i izvor čija hladna voda ne samo da toli žeđ, već se i u mnogim slučajevima koristi umesto hladnjaka.

Kalinovica
Kalinovica

Kalinovica
Kalinovica

Iako je poprilično dugačka, nije preterano naporna ni šetnja do “kamena ljubavi”, na kome su se, kažu meštani, voleli hajduk Veljko i Čučuk Stana. I danas je običaj da dvoje mladih i zaljubljenih stane na kamen i poljubi se, verujući da to garantuje večnu ljubav. Stolovita (usamljena) kamena stena nasred velike livade je simbol zaljubljenih. Ako se dvoje popnu na stenu zajedno i fotografišu se, ostaju zaljubljeni do kraja života.

Kamen ljubavi
Kamen ljubavi

Malo šumskim stazama, malo asfaltnim putem, možete doći čak do Oštre Čuke, najviši vrh Ozrena. Odatle puca pogled na Moravsku dolinu a kroz izmaglicu vam se ukazuje zmijolika Morava.

Oštra čuka
Oštra čuka
Oštra čuka
Pogled sa Oštre čuke prema Suvoj planini

Krenete li ozrenskim stazama, evo vas do manastira Jermenčić, Tatomirovog grada ili Ozrenske pećine.

Ozrenske livade kriju u sebi izvor „Ðerðelez“. Izvor je bio poznat još iz vremena robovanja pod Turcima. Turci su pored izvora činili bogomolju za kišu a pravoslavci su se umivali radi boljeh očinjeg vida. Pored tog izvora žeđ možete utoliti i na česmi Barudžija, ili Šopur na kojima teče hladna i čista “Ozrenska rosa”.

Šopur česma
Šopur česma

Svuda oko Sokobanje nalaze se staze za šetnju i rekreaciju. Neke od njih su pored reke, neke vode kroz šumarke, a ova, na koju će mo Vas danas uputiti vodi ka vrhu brda. Da bi ste stigli na vrh brda, najpre krenite asfaltnim putem ka Lepteriji. Kod strelišta, na pola puta do Lepterije, put nastavite šumskom stazom uzbrdo. Staza je lepo ureðena, usput su klupe na kojima možete predahnuti, a putokazi su usputno rasporeðeni tako da se nećete nikuda izgubiti. Do vrha brda od strelišta trebaće vam 30,40 minuta, u zavisnosti od kondicije.

Image

na putu ka Lepteriji


Na brdu, kod narandžastoj putokaza, skrenućete levo, u pravcu Sokograda. Uskoro će te se naći na prelepom vidikovcu odakle se Sokobanja, Lepterija, Popovica, Prevalac, Sokograd i Rtanj vide, „kao na dlanu“.

Image

panoramski pogled

Ovo mesto definitivno ima najbolji pogled na grad i ivičnu epigeniju koju formira reka Moravica. Na ovoj širokoj panoramskoj fotografiji koju smo vam postavili ovde, možete videti kako se reka Moravica „odlučila“ da probije čvste, kraške slojeve oboda planine Ozren naspram mekših, sedimentnih slojeva na Prevalcu. Ova pojava je izvesna anomalija u geološkom prostoru koja se naziva epigenijom. Ova, „sokogradska“, ivičnog tipa, jedna je od tri, koliko ih ima u Srbiji.

Image

Sokograd

Dalje, put možete nastaviti ka Sokogradu. Do Sokograda biće vam potrebno još 30, 40 minuta samo ovaj put lakše pošto će te ići nizrdo. Tokom puta možete se odlučiti i da zaobiðete Sokograd. Onda će te se naći na još neuobičajnom mesto. Dole, istočno od njegovog ulaza. šta će te tamo raditi i kojim će te se putem vratiti to je na vama, a mi da vam predložimo šta da ponesete za ovaj izlet:

  • patike, obavezno
  • vodu, sok, grickalice, sendvice, rostilj (opciono)
  • fotoaparat, stalak(opciono), baterije
Od izletišta Lepterija do starog utvrðenja Soko-grada ili pećine (sada restoran) stiže se laganim pešačenjem za samo petnaestak minuta.

Sokograd
Sokograd
Većina turista ne propušta posetu Sokogradu. Nema pouzdanih podataka o njegovom nastanku… izvesno je da se radi o srednjovekovnoj tvrđavi izrađenoj na temeljima utvrđenja iz četvrtog do sedmog veka. Pominje se u biografiji despota Stefana Lazarevića, a porušen je tokom borbi za turski presto koje je vodio sultan Musa protiv odmetnika Hanuz bega 1413. Musa, poznatiji kao Musa Kesedžija, pominje se i kao glavni krivac za rušenje Crkve Svete Petke nedaleko od izletišta Lepterija.
Crkva Svete Petke
Crkva Svete Petke
Crkvica je trenutno u fazi obnove. Od nje se laganom šetnjom stiže i do obližnje pećine koju narod naziva Hajduk Veljkovom. Uspon uz litice nekada neosvojivog Sokograda pravi je doživljaj za sve one koji žele da razgledaju zidine drevnog utvrđenja i uživaju u veličanstvenom pogledu koji se odatle pruža na ravnicu i put koji vodi do Knjaževca.
Sokograd
Sokograd

Mnogo je mesta za izletnike; čak i na samom putu za Sokograd, izletnici mogu naći ognjišta na kojima mogu zapaliti roštilje i obedovati na uređenim stolovima uživajući u šumu vode i debeloj hladovini šume i stene.

pored Moravice
pored Moravice
Nedostaci Lepterije i Sokograda su: nedovoljno sreðene staze, mesta nisu elektrificirana, zbog čega ove staze i sama mesta ne mogu biti osvetljeni za noćne šetnje, potrebno je i više tabli sa putokazima, kao i jedan viseći most kojim bi se napravio kružni put do Sokograda, a i omogućio pogled na jedinstveni kanjon oko njega, što bi predstavljalo još jednu turističku atrakciju.